Duhovnost srpskog naroda vekovima se branila perom i mačem

,,Lepa reč i gvozdena vrata otvara." Ali da li biste tek tako otvorili svoje kapije carske neprijatelju koji je došao da vam otme sve što lepu reč predstavlja? Koji se nameračio ne samo na rodnu grudu, na ovaj kamen zemlje naše, već i na čast, tradiciju i našu veru slavnu. Perom biste ga zagolicali, ali to ga ne bi odvratilo. Zato su naši preci koristili zube, motku, koplje, luk i strelu, mač, pušku, život!

Od oca je ostanulo sinu. Pričala mi je baka kako je, dok je pradeda sa jedne strane brda pucao, ona sa druge čuvajući ovce vežbala ćirilicu prutom u pesku. Nije imala Bukvar. Molila je komšije za stare novine i sama slutila šta znače velika crna slova RAT. Upravo ona me je naučila da držim olovku u ruci i prekrstim se. Prošla su vremena kada su glava na panju i telo na kolcu rešavale stvari. Sada se barata mnogo veim buzdovanima protiv kojih naša zaostala zemlja ne može da učini mnogo. Ono što možemo je da sačuvamo deo onih vrednosti koje su imali naši koreni. Da sačuvamo mudrost i hrabrost na prvom mestu. I da se ponosimo našom tradicijom, pismom, književnošću i da koristimo mač u našim ustima koji ostavlja rane koje najviše zabole.

Žaoka

...Ta žitka tečnost predivne boje, mirisa i ukusa od koje ostaje slast na usnama a ima i lekovito dejstvo...Još jedan dokaz da je priroda savršena. Uživam u svakoj kašičici i zahvalna sam što postoji. Jer neko je morao da preleti pola neba za gram

toga, a na tom putu, negde na čardaku, sreo je mene. I to beše to. Zaboravivši koliko nam je med potreban, osetila sam strah. Bio je obostran. Povredila sam ga...prekim pogledom, povišenim glasom, nepoverenjem. I uzvratio mi je bol u samoodbrani po cenu života. A TA bol! Crvenilo, otok..A nigde ni jednog belog, dragog, kamenčića da me uteši. Setila sam se njih sada kad mi trebaju. Gde sam bila pre.

Ostala je žaoka. Čini mi se da i dalje tu stoji, pod kožom, u mislima, srcu...Otok se smanjio ali crvenilo je i dalje tu. Zgrušala se krv...od srama.

Sada ređe izlazim van. Hladno je, greje me čaj. Ovog puta bez meda. Od topline i sveopšte prijatnosti polako tonem u san...baš ,,kao pčela u žlici čaja".... plutam...Pčela!? Ne, ovo je osa! Uzimam knjgu zbog koje sam, naravno, i zaspala i ...BAM! Pa svejedno bi umrla, ovako ili onako. A ja sledeći ubod ne bih mogla da izdržim, postala sam alergična.

Ne želim više da glumim Juliju...

,,Med ne bi bio med da ga pčela ne pravi, led ne bi bio led da ga vatra ne kvari. Da te voli ponovo neko mora biti lud. Ja shvatila sam da...je sve to uzalud."

Ostaje pitanje da li je ljubav med ili žaoka?!

Svet u kome živimo

Ovo je moj sastav na gore navedenu temu iz druge godine srednje. Nađoh ga ovih dana pa reših da podelim sa vama.

Jutarnje vesti:

,,Španija potvrdila da neće priznati nezavisnot Kosova; Zbog višednevnih padavina porast nivoa vode na srpskim rekama-preti opasost od poplava; 12. marta šestogodišnjica tragično preminulom premijeru, dr Zoranu Đinđiću; Vreme sumorno i tmurno, mestimično sa kišom."

,,Čašu meda joj niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči. Čaša meda ište čašu žuči, smješane najlakše se piju." Ovo je moja vodilja. U stvari, ovim samo pokušavam da nađem opravdanje za sve nepravičnosti koje se dešavaju, ne tako retko. Svet je jing-jang. Samo u ovom našem je izgleda ona bela tačkica u crnom delu postala siva od okolne buđi i postaje sve tamnija i tamnija dok se ona crna na beloj polovini sve više širi. Kopno i voda, rat i mir, raskoš i beda....beda...mržnja i mržnja...smrt! Ušla sam u ovo sa jednim ciljem, ali sada vidim da nije vredan mastila iz moje hemijske-niko neće ništa preduzeti. U stvari, verovatno neće ni čuti ovo. Ma zbog čega bih uopšte pominjala Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, rat na Kosovu, rat u Vijetnamu, rat u Iraku, Palestini...Kao da mi ne osećamo posledice velike ekonomske krize. Neka...,,Po sto je puta srećan svako ko veru nije izgubio."

Iskoristiću poslednji trzaj ruke kao apel: ,,Pre nego što krenete da menjate svet, promenite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo lepši kada bi svako popravio česmu ili makar zube!"

Сам је човек који јасно види

А погледај ме, свете. Милим ти по површини. Милим ти по кори. Ниси ли, свете, бар мало голицљив? Нећеш се окренути и рећи: ,,Ено једног мог поданика. Једног из гомиле млевеног меса са блиставим очима које не крију баш ништа, са прстима који се протежу као птици. Гле, ено га! Врло важно." А погледај ме, свете!

И онда се пробудиш. И не знаш који је дан и које место. Људи су ужурбани. Улице сиве. И над покислим парком наднело се отужно зелено лишће.

Свима вама који идете у медицинску школу...

...или планирате да се бавите медицином : Дајте људи, учите! Не због оцена, похвала, поноситих родитеља, стипендија, сопствених привилегија ако нисте довољно себични. Због живота! Због свих живота на овој планети. Због ваших бака и дека, очева, мајки, браће, сестара...због свих људи који вас воле. Због тога што један живот није мала ствар. Због вас самих! Није довољно да имамо једног доброг интернисту. Тај интерниста ће једног дана можда ослепети. Колико пута сте и сами изговорили: ,,Ма шта па лекари знају ! " Па како слутим, ови наши данашњи не пуно. Да ли су криви, не знам. Али ако проблем постоји ја нисам за то да се гледа ко је крив, већ да се нешто промени из корена. Зато апелујем највише на оне које желе да упишу средњу медицинску школу и све оне који су можда баш ове године уписали.