среда, 07. септембар 2011.

Сам је човек који јасно види


А погледај ме, свете. Милим ти по површини. Милим ти по кори. Ниси ли, свете, бар мало голицљив? Нећеш се окренути и рећи: ,,Ено једног мог поданика. Једног из гомиле млевеног меса са блиставим очима које не крију баш ништа, са прстима који се протежу као птици. Гле, ено га! Врло важно." А погледај ме, свете!
И онда се пробудиш. И не знаш који је дан и које место. Људи су ужурбани. Улице сиве. И над покислим парком наднело се отужно зелено лишће.
И онда се пробудиш. Мало-мало па не верујеш да за време сна цртао си лица. Бића зује и монотоно се окреће равнотежа стварности. Гледаш свој цртеж и, мада сва бића подсећају на твоја лица, знаш да и даље то није то. Разгоропађујеш се, дорађујеш цртеж, расипаш боје по крилу. Да мало више личи. Али, никако се не уклапају у твој лик, као да су ванземаљска, само им мало фали.
Ове улице. Да ли си створен да би по њима ходао? Знаш да јеси. И да си створен да би ходао сам, посматрајући велике групе срећних лица како се држе за руке. Блесава створења, не знају ни куда ходају, али све имају. Колико пута помислиш да би мењао бистро небо и сигуран утабан пут, за топлу руку. Да је стегнеш.
Време се мало збунило. Убацило те у себе. А све то звучи као натегнута фраза. Јер време не постоји. Само трај, чујеш ли, тако ћеш спасти себе.
Имаш идеју о томе како свет треба да изгледа. Правиш га од картона неке кутије за ципеле. Па долепљујеш и дорађујеш, тражиш коме да верујеш. И хваташ којештарије. Тричарије качиш по ивицама. Лепо је. Тако то изгледа, тврдиш, поносно као творац. А нико неће у њему да живи. Имају неку своју накарадну визију. И тричарије отпадају, картон се савија, свет се ломи.
Веруј ми, у овом њиховом тешко је бити свој. Можда са тобом нешто није у реду. Можда? Сигурно! Хоћеш у своју кутију. Ова бића су неразумна. Они не умеју.
Ако се живи, живи се. Ако се игра, игра се. И ти све то разумеш, видиш, поштујеш правила. Дивно је то место, желиш да их научиш дисању и откривању дубљих лепота. Када се једном рука стегне више се никад не пушта. Они то не умеју.
Изгледа као да из тебе избија хладноћа. Стари дах опрезности особе која чуда проучава. Можа да дигнеш руке и оставиш их саме да се боре са њиховом претераном јачином? Остајеш, ипак, зато што би тако требало. Ако се игра, игра се.
И, на крају си победник. Сва чуда и овај свет тако драго и несавршено склепан испитани су до танчина. Све битке господарења, срећан до висина. Јер ти једини имаш све истине на длану.
Кад прође дан и све победе...ти ипак ниси срећан. Шта вреди срећа која се баца на тебе када немаш коме да се окренеш и питаш да ли је види. Да ли је осећа?
И то знаш. Не вреди ништа.
Људи су ужурбани. Улице сиве. И над покислим парком наднело се отужно зелено лишће. Свет се коначно окреће и препознаје те. ,,Боље да си остао у месту постојања. Сад ниси један од њих. Сада смо само ми сами." Поново почиње киша.

0 коментара:

Постави коментар

Blogger news

Pažnja

Creative Commons лиценца
Ово Neke moje stvari - Blog , чији је аутор Milos MIladinovic, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Без прерада 3.0 util.Unported .
Засновано на делу на nms-s.blogspot.com.

Blogger templates