Zašto me tako gledaš? Uvek imaš taj isti pogled, bez sjaja. Nasmeši se makar jednom. Ne mogu više sam sa sobom da razgovaram. Pričam ti o lepotama, ljubavi, sreći, i nikada ne uzvratiš. Imam samo tebe, i iako si tu, osećam se kao sam na ovome svetu. Sigurno pomišljaš da sam ja kriv za sve. Da sam sam svojom krivicom. Ali nije tako, znaš da nije. Pričali smo već na tu temu. Odnosno, ja sam pričao, a ti si ćutala, kao i uvek. Znaš već odgovore na sva moja pitanja. Pitam se, postoji li nešto što sam ti prećutao, ili možda zaboravio da kažem. Sve ćeš znati o meni, sve ću ti reći. Možda si sebična što ništa ne želiš da mi kažeš o sebi, ali ne smeta mi. Veruj mi. Dok sedim ovako skrštenih ruku, razmišljam o svim materijalima od kojih se prave mnoge stvari. Evo na primer, ovaj stari novčić. U ta davna vremena, ko zna šta su sve stavljali u toj smesi da bi ga napravili. Šta ti misliš? Ah, da, nemaš ništa da mi kažeš ni na ovo. Hm, od čega li si ti napravljena? Ni to pretpostavljam mi ne želiš reći. Možda jednostavno ti ne prijaju moje priče. Moja pitanja, moje misli. Pa naravno, kako se ranije nisam toga setio! Zašto si onda provodila svaki dan pokraj mene? Zašto si me slušala dok sam ti pričao sve moje bezazlene priče? Puštam te, hajde idi od mene! Ne trebaš mi. Zašto ne odlaziš? Kreni prokleta lutko, ili ću te polomiti! Dosta je bilo..
Kako je odjednom ova soba mračna. Gušim se u njoj. Kao da je besna na mene. Zašto me ove senke na zidovima ovako gledaju? Zaklapam oči, i vidim tebe. Otvorih oči, a ti osta na zemlji, raskomadana mojim besom. Živeo sam s tim, nisam želeo da vidim, i sada zaista ostah sam..
0 коментара:
Постави коментар