Još uvek zamišljam isti prizor. Na ovoj livadi nema ničega, sem rumenih maslačka koje suton boji u zlatno. Trava još uvek ima nežan zeleni miris koji podseća na kišu. I ovaj kamen, na kome sada sedim sam, nije se promenio. A od svega, najlepše je prijalo ćutanje sa njim dok sunce svojim crvenim, narandžastim i ljubičastim plaštom pokriva talasasta brda. Dolazim ovde svakog dana malo pre mraka. Kada sunce ugasi svoj poslednji zrak, naviru mi sećanja. Svako sećanje me povede u razmišljanje zbog čega. Tada mi se mešaju u glavi naši razgovori, i osećam toplinu. I onda, kada dođe pomisao da ga nema, ja napuštam ovo mesto. Svake večeri na putu do kuće, srećem mnogo ljudi. Dugo sam posmatrao, tražio, osećao njihove mirise, slušao njihove razgovore, smeh, ali ni u jednom nisam video njega. Ostao bez nade da ću ikada pronaći nekog sa kim će ćutanje prijati opet. I prestao sam tražiti. Ali jednog dana, vraćajući se, dogodilo se nešto u šta još uvek nisam siguran da li je sudbina ili nešto drugo. Pognute glave, sa svojim mislima, išao sam ulicom, kada me je najednom neko jednostavno oborio. Ustao sam polako neshvatajući šta se dogodilo. Tada je prišao on, podigao sa zemlje i duboko se izvinio. Od straha, ostao sam kao prikovan za zemlju, bledo posmatrajući na njega. Otkucaj srca bio je jak. Osećaj mi je već poznat..
Bio mii je jedini prijatelj koga više nema. I evo danas, na istom kamenu gde smo sedeli mi, sedim sa nekim, sa kim već nekoliko meseci gledam kako sunce u zalasku miluje daleka brda. Ali svaki put, kada se ugasi i poslednji zrak, shvatim da svako novo ćutanje, neće zameniti tvoje..
0 коментара:
Постави коментар