петак, 09. децембар 2011.

Autobus morala


I tako kreću razne priče.. U glavi, na stolu, kroz oči neznanca.
I kada se prvi put nađeš u situaciji da čekaš autobus koji ćete odvesti do neke stanice, a još uvek ne znaš tačno koje, nestrpljiv si da i kroz obično staklo posmatraš ubrzani snimak filma koji će trajati verovatno par godina. I kao što jedan davni poznanik reče, svakog dana se treba probuditi sa ciljem. Pa makar taj cilj bio i da u toku dana popiješ dobru kafu sa prijateljem. Ali opet, osećaj može pokvariti bilo koji trenutak.. Pa tako i prijatelj može dobru kafu učiniti gorkom, ali i loša kafa može pokvariti momenat uživanja s prijateljem, iako znaš da se radi o momentu na koji ćeš zaboraviti već sutra.
Elem, kada autobus stane na stanici koja nije još uvek tvoja, posmatraš sve one ljude koji namrgođenih lica ulaze i izlaze. A onda pokušavaš da se u staklu ogledaš, da primetiš, ukoliko staklo nije zamagljeno da li ima nečeg čudnog na tvom licu i da li i ti možda nekome sada, baš sada izgledaš kao baksuz. I onda se setiš mesta kojem si se uputio. Pa su ti sve prethodne misli nebitne, jer već u sledećem trenutku spaziš slobodno mesto. Pa onda razmišljaš o tome hoćeš li uspeti da zauzmeš. I ukoliko zauzmeš, već onda si izmamio sebi osmeh na lice jer si srećan što nećeš stajati narednih deset minuta. S druge strane, kada primetiš da neka starija osoba stoji, razmišljaš da li da ustupiš mesto ili ne. Ako ostaneš da sediš, prolaziće ti mala griža savesti što nisi ustao, a ukoliko pak ustaneš kako bi sela neka druga osoba, opet ćeš izmamiti osmeh na svom licu. I kada se ta osoba zahvali, nakon samo nepuni minut si sebi izmamio drugi osmeh na licu.
A opet, tu je i mogućnost da uopšte nisi uspeo da zauzmeš mesto, pa si onda snužden što će tvoje noge ostati kao prikovane za tlo još neko vreme i nema nijednog osmeha, već bola u nogama..
Zatim, može se dogoditi sitacija kada nailazi kondukter da naplati kartu. E onda vam se ne daje novac, i pomišljate na prevaru, odnosno, pomišljate na švercovanje samog sebe. Ali iz same pomisli na tako nešto javlja se strah u vama da ne budete izbačeni ukoliko vas zateknu bez karte. I onda ćete biti osramoćeni. A kada ipak platite kartu, osećaćete se bezbedno na neki način. Retko razmišljamo o bezbednosti, zar ne?
A takođe vas u toku vožnje mogu nagaziti ili gurati laktom ako je kojim slučajem gužva. Tada imate poriv da se posvađate..
Ali se ipak suzdržavate, ili možda nije tako? I kada dođe momenat izlaska iz autobusa, gledate samo da nastavite svojim putem ne razmišljajući uopšte više o situacijama koje su se dogodile u autobusu. Sve do narednog dana..

Verujem da se mnogi mogu pronaći u ovome, samo što nikada možda nisu o ovakvim situacijama razmišljali. Kako god bilo, ovo je sigurno jedan od dobrih načina spoznavanja samog sebe jer..
Svaka naša izgovorena reč se broji. A često toga nismo svesni..

0 коментара:

Постави коментар

Blogger news

Pažnja

Creative Commons лиценца
Ово Neke moje stvari - Blog , чији је аутор Milos MIladinovic, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Без прерада 3.0 util.Unported .
Засновано на делу на nms-s.blogspot.com.

Blogger templates