Možda drugi put

O, zdravo. Nije te bilo dugo vremena da se javiš a kamoli da promoliš glavu kroz svoje prozore. Mada, nije da ih imaš mnogo. Zapravo, koliko se sećam, imala si samo jedan prozor, mada mi je možda izbledelo sećanje.

Pa kako si? Po tvojoj mučnini bih rekla da nisi baš najbolje. Nisam te očekivala ni u najmanju ruku da svratiš tako iznenada. Šta te dovodi k meni? Zar opet stara žeđ? Ne znam da li pokušavaš da preispitaš staro minirano polje ili samo želiš da uđeš tako nepozvana. Koliko se sećam, jedino tebi nisam slala pozivnicu ovih dana. Ostali su bili koliko-toliko pozvani, a manje-više dobrodošli. Verovatno se pitaš da li si opet dobrodošla kao nekada. Iskreno.. u stvari ne. Zašto bih bila iskrena prema tebi? Ti ne zaslužuješ to. Makar ne još uvek. Pokušavala sam da razbijem tvoje davno stavljene katance na sva moguća vrata. Gornja, donja. Prednja, zadnja. Čak si uzela i vanzemaljsko osiguranje. Možda si iza tamnih zavesa nekad mogla da primetiš senku koja je čekala noćima ispred tvojih vrata. Upotrebila sam sva oruđa i oružja da ih razbijem. Pokušala da osvojim tvoju tvrđavu toliko dugo. Ali pružala si dobar otpor. Nisi odolela ni mojim najjačim strelama.

Znam taj pogled. To je pogled pobede. Pogled zadovoljstva. Verovatno misliš da se plašim tvog izazova. Volela bih kada bi se opet vratila u svoju rupu i prestala da pokušavaš da otvoriš taj prozor. I to pre nego što otvoriš i sva svoja vrata! Jer ne želim te još uvek. Ne želim tvoje nežne prste koje miluju svaku moju poru. Svako crveno krvno zrno koje bi da ekplodira istog trena čim se nađe u tvojoj blizini. Ne znam čak ni koje si boje. Ukoliko si moje omiljene boje, znaj da mi nećeš biti omiljena. Čak i da si promenila svoju pesmu, bacila sam gramofon i tvoje ploče više ne slušam. Iako si možda napredovala u svojoj karijeri. Trake iz kaseta sam isekla, a video rekorder davno slomila. Neću ti dozvoliti da revitalizuješ svoje grane. I ti tvoji pupoljci.. I njih ću iseći. Već sada. Rano je za tvoje glavobolje. Tvoje jutarnje mučnine koje nimalo nisu simptomi trudnoće već gadosti koje stvaraš vremenom. Nisam zaboravila na tvoju umešnost da izazoveš zemljotres čak i onda kada ne pada kiša. I kada je vedro. Navikla sam se na tvoje odsustvo. Budi još neko vreme daleko. Daleko od svih mojih čula. Nisam zaboravila tvoj način osvajanja trona. Samo ovog puta imam jednu molbu. Ne sadi ružu bez mog semena. Još uvek mislim da nemaš ni pogodno tlo za odgajanje jednog takvog nežnog cveta. Pre nego što pustiš svoj glas da teče mojim venama, trebalo bi da znaš da na vrhu vulkana i dalje verno stoji poruka koju si mi ostavila. Sećam se čak i načina na koji si je pisala. Drhtala si plašeći se daljeg razvoja priče. Tvoja slova su izbledela, ali nakon dugogodišnjeg čitanja, poruku znam već napamet. Nikada neću pocepati taj "papir". Ostaće tu da te svaki put zaustavi kada budeš mislila da si stigla do svoje krune. Da te uvek spusti kada misliš da bi to možda bio trenutak za dobar epilog. Ali nikada neću dozvoliti da staviš "kraj priče" pre mene. Bez obzira na tvoje pokušaje, naći ću sredstva da svaki osporim. A sada kada vidim da si se pokajala što si pokušala da pustiš svetlost u svoj prašnjavi kovčeg pun topline, povuci se u svoje odaje. A vrati se onda kada dam zvono.
I da.. Ne  zaboravi da ja jedina imam ključeve svih katanaca..