Kada ljubav zaćuti

Šta pisati, šta reći a da nije već rečeno i napisano o ljubavi u vekovima koji su tiho nestali za nama a iza kojih su upravo ostale priče o ljubavi.
Ljubavi koje su bile, koje su sada i koje će tek biti su nešto jedinstveno na svetu, nešto što je najlepše kod čoveka.
Slomljenih srca je bilo i biće, ona su velika, mala, neka se brzo oporave dok neka se celog života oporavljaju i sa sobom nose taj ožiljak kao general svoje ordene, postojano i ponosno.
Upravo su ta slomljena srca napisala toliko predivnih priča, pesama od kojih su mnoge opstale i do dan danas.
Ljubav je jaka moćna stvar, Klark Kenta pretvara u Supermena, gusenicu u leptira, zimu u proleće.

Istinska ljubav je bez granica i ograničenja kojoj se daje potpuno, bezuslovno se prepušta da te nosi kao pero na vetru, nikada ne znaš gde će te odneti i koliko ćeš jako udariti ako nekada vetrovi budu utihnuli.
Mnogi dožive tu ljubav a do toga postanu svesni tek kada bude suviše kasno da se ona vrati, kada ode zauvek izgubljena u vrtlogu vremena. Nisu svi sposobni da vole, nisu krivi, njih niko nije vole, nije naučio, nije im preneo ljubav.
Žao mi ih je ali im ne mogu pomoći.

Iako mnogi olako uzimaju, dar je imati pravu osobu pred sebe, dar je voleti i biti voljen, tada ti ne treba mnogo da bi bio srećan, sve ostalo je samo privid.

Osetiti nečiju ruku u hladnim zimskim danima, štetate zagrljeni dok hladan povetarac šiba po obrazima, osetiti prvi miris cveća, toplinu prolećnog sunca koje se probija kroz grane koje su tek dobile pupoljke, uživanje na letnjem povetarcu, deljenje zadnje kugle sladoleda koja je već počela da se topi, miris kiše na vrelom asfaltu. Radosti života, svakodnevne stvari pojačane duplo ili više, ko će ga odrediti, merač za to ne postoji.
Nažalost, nismo spremni da uživamo u onome što imamo, tražimo više i više,  nešto novo, drugačije.

Gledamo formu a ne suštinu!

 Nadamo se da ćemo pronaći nešto bolje ali tragajući za drugim stvarima, nezadovoljni onim što imamo zapravo bežimo od nezadovoljstva koje osećamo prema sebi.
Zapravo mislim da su to i odlike srcelomaca, krvopija, aveti koje liče na ljude, ponašaju kao ljudi ali nemaju ništa ljudsko u sebi. Kada dobiju šta su imali od domaćina, sele se dalje,  mali paraziti.

Ne treba sada očajavati zbog toga, što smo dali najbolje od sebe osobama koje to uopšte nisu zaslužile, grešimo ljudi smo, naš život je velika učionica, što nas više zaboli to bolje zapamtimo i takve greške ne ponavljamo. Treba oprostitit i krenuti dalje, nikada se ne zna šta će novi dan svakome od nas doneti.