Izgubljeni stari -"novi" prijatelj

"Opet sam otvorio oči. I dalje ne mogu da shvatim. Šta je nepohodno da učinim da ne osetim kako dišem? I ovaj dan biće kao i svaki drugi. Jutra su najteža. Teža nego popodnevni časovi. A večeri. One mi dođu najlakše. Njih se najmanje sećam.
Ustajem i ovog puta iz mog prašnjavog kreveta. Soba je kao i moja duša. Rasejana. Kapci su mi teški, jedva trepćem. Prošla noć je bila gora nego bilo koja druga. Ili bolja. Ne znam, ne razlikujem više dobro i zlo.
Noge jedva pomeram i hramljem od mamurluka do svoje kuhinje. Nisam ni gladan, već sam žedan. Razmišljam između vode i piva. Jer mi pivo posle žestokih pića dođe kao voda. Isto mi je. Ali ipak uzimam vodu jer odavno nisam uzeo nešto čisto.

Sedam za sto i pokušavam da ne razmišljam. Nema svrhe prisećati se događaja od prošle večeri, nema svrhe planirati dan, a najmanje volim, da ne kažem mrzim, da razmiljam o sebi i o tome šta i ko sam postao. Oblačim se i izlazim na ulicu. Šetnja bi mi prijala.
Jutro je kao što rekoh, teže nego popodnevni časovi. Ulice su još vlažne od kiše i u mom grlu zastaje smog koji se širi u vazduhu. Teško je vreme, kao i moja glava. Čujem okolo ljude kako pričaju o meni. O mom "mirisu", polu-pijanom hodu, o mojim blatnjavim cipelama koje ne promašuju i jednu baricu. O mom oronulom kaputu i neočešljanoj kosi. Puno je tmulih pogleda prošlo pored mene. Puno prezira u njihovim očima. Svi oni sude a vrlo malo znaju o meni...
Naiđoh na moj kamen iz detinjstva. Tu sam kao dete voleo da sedim i čavrljam sa drugarima. I opet sam seo tu. Da vratim uspomene. Među njima bilo je mnogo lepih i samo jedna ružna. A kada se setim te jedne, ona je dovoljna da poklopi sve one lepe uspomene.
Najviše smo voleli jesen. Sedeli bismo na ovom kamenu i pričali do jutra ili samo ćutali. I još uvek vraćam naš poslednji vođen razgovor ovde. Razgovor o putovanju na koji nikada nismo otišli. I već sutradan, nije te više bilo...
Od tog dana noge me stalno vode mom novom prijatelju otkad tebe nema. Flaši.
Svaki dan ovako počinje. Dupli viski. I nakon ovog teškog jutra sa već naručenom prvom čašom, znam da neću uskoro kući. Ne dok ne postane malo lakše. Dok ne dođu popodnevni časovi. A kako dan tone u mrak, tonem i ja neznajući razlog zbog kojeg si otišla. A kao i svaki pijanac, odgovor tražim na dnu flaše. Ali i pijanac zna da flaša nema dno. A s tim, nema ni odgovora..."

(jedan od njegovih prošlih dana)

,,Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno"
http://rtb.rs/konkursi/