Prelazim lagano preko praznog lista hartije. Od mene se očekuje da napišem nešto. Ja bledo posmatram crne linije i nesigurno premotavam u glavi reči koje bi trebale da budu ključ mog stvaralaštva. Prvi red mi uliva dosta nervoze. Govori mi da krenem već jednom. Razmišljam kako mi nije prvi put da iskažem svoje mišljenje. Ali zašto baš sada sam stala? Duboko u sebi, nisam mirna. Kao trn iz prsta, izbacujem iz misli prvu svoju reč. Zatim drugu, treću. Jedna rečenica gotova. Na trenutak mi je zaličila na krug. I tako počeh da "crtam" krugove na papiru. Jedan kružić mi je zamirisao na plavo nebo. Iako ne znam kako miriše nebo, ja mu dodajem mirisnu notu. Drugom sam dala ime. Trećem broj. Ostali krugovi su prolazili kroz beskonačnost mozaika, matematičkih teorema, raznih fizičkih oblika. Mastilo je pratilo moje misli, a moja ruka se našla na licu mesta moje mašte. Osetih, da se polako bliži kraj mojih odgovora na postavljeni zadatak. Želim još toliko toga da kažem, da napišem, ali pomišljam da je bolje da zatvorim pukotinu iz koje je potekla lavina mojih misli. Kroz minut, dva, stajem. Pažljivo tražim bilo koji otvor kroz koji bi u moje krugove ušo neki stranac. Ne nalazim ništa. Ali nešto ipak fali. Na oko nevdiljivo, u mojim očima dodajem poslednjem slovu život, sa nadom da će ga neko ceniti. Ali ključ njegove budućnosti, negde duboko skrivam samo ja.
0 коментара:
Постави коментар