Balada prevarenog dana

Sanjala sam jednom jedan san. More, talasi, rajska plaža. Tamo, na tom pustom ostrvu je moj dom. Živim sama, ali sa svim neophodnim stvarima za život. Provodim dane gledajući u plavi bezdan koji se prostire daleko iznad moje glave. Bacim pogled napred, i vidim samo veliko morsko prostranstvo bez kraja. Nigde ničeg. Samo stene, galebovi, i šuma oko mene. Razmišljam o tome kako nemam nijednog prijatelja. Kad poželim da kažem nešto, usta su mi kao zašivena. Zaboravila sam na govor. Ranije sam pričala sa kornjačama, čak sam im i davala imena. Ali kada ih dozovem, one stoje ukopane u mestu, bledo posmatraju na mene. U tim trenucima sam se osećala poraženom, i odlučila da nikada više ne progovorim. Noći i dani su bili jednolični. Danju, sunce i vetar, noću, hladnoća i kiše. Ležeći jednog dana na plaži, razmišljala sam da li postoji neko iza onog morskog prostranstva dokle dopire moj vidik. Ta misao mi je dala volje da napravim maleni čamac, kojim ću se upustiti u duboke vode. Ne pomišljam na opasnosti koje bi mogle da mi se dogode, već spremno odlučujem da isplovim. Čekajući danima da kiša prestane, napokon dolazi pogodno vreme i ja krećem. U čamcu ima dosta hrane i vode da bih preživela na dugom putovanju. Sa sobom nosim nešto meni veoma vredno. Malenog galeba napravljenog od drveta, kojeg nosim kao lanče oko vrata. Izlazim iz plićaka, i smatram da nema čega da se bojim. Odaljavajući se sve više od svoje obale, gledam iza sebe svoju malenu kućicu koja se sve više gubi u jednoj tački. Već na polovini puta razmišljam da se vratim. Ali nema nazad. Od prejakog sunca, hvata me san. Smatram da je more mirno i da mogu da odspavam malo. Ali sanjam košmar. Osećam da me u snu nešto guši i ja kidam sa vrata svog malenog galeba. Neshvatajući šta držim u ruci, bacam lanče u vodu. Kada sam videla da sam bacila svoju amajliju, krećem za njom. Ali već u vodi, setila sam se da ne znam da plivam. Pokušavam da se uhvatim za čamac, ali prekasno je. Prepuštam se sudbini. Nakon nekoliko sekundi, počinjem da tonem i ja, gušeći se u vodi. Sklopljenih očiju tonem sve dublje, dublje.

I dalje sanjam taj san. Javi se ponekad. Kada razmišljam o njemu, učini me tužnom, jer sam u tom snu samo htela da spasim nešto veoma vredno meni. Ali sam se ipak udavila na opasnom polju. A onda pomišljam, da se u životu možda ne treba previše boriti za onog do koga nam je isuviše stalo."Drveni" prijatelj me je uvukao u zamku, i ja sam izgubila bitku. Možda mi je san zapravo pravi prijatelj.