Stanje relativiteta

I jedna za drugom se mešaju u glavi. Ova kaže:"e sad je ovo".. Ona kaže:"šta se to čuje".. Hiljadu je misli u malenoj fioci, negde na polovini puta između desne hemisfere i sivih ćelija. Biram desnu stranu jer mi je ona uvek bila najdraža. Sivu boju jer su moždani putevi zamagljeni. Dok gledam tamo negde, osećam svaku pulsirajuću tačku. Na toj neravnoj površini, vulkani krvi izbacuju iz sebe vreo mlaz, koji eksplodira u dalekoj tmini kao vatromet. Bezbojne varnice svetlucaju, i otežavaju disanje. Vazduh ulazi kroz zakrčene alveole, koje sa naporom odvajaju belo od crnog. Dragocena nit, bez koje ne bi živeli, izlazi iz začaranog prstena i pada niz vodopad propustljive mase. A nakon toga, ko zna.. Stopalo preko stopala. Dok se telo pomera, nadražena koža kroz svoje pore uzima jedan po jedan trzaj snage. Prvi nivo je boje krema. Na prelazu u drugi nivo, hiljaditi deo te iste snage rasparčava se na još hiljade delova koji traže svoje mesto u sledećem nivou. Već na trećem, suočavaju se sa bojom trule višnje. Ona dozvoljava prolaz samo na kraju svoga zamka. Ali snaga nalazi izlaz i ide dalje. Stiže do drhtave praznine, i tu završava svoju vožnju. Još samo osećaj na velikoj površini, na sred koje je rupa, ispunjena isprekidanim linijama. Svaki udisaj, sladak je i gorak. Pecka, boli, prija, želi da izađe na slobodu. I polako, ovim rečima, kida svoju membranu i izlazi kroz debeli sloj slatko-gorke iluzije. Tu nema nivoa, ali ima oblaka. Mračnih oblaka, bez nevremena. Vreme je mirno, i još za koji minut i biće slobodan. Zeleno okruglo biće, pojavljuje se kao aura iznad velike površine sa rupom. Posmatram je, lebdi i dotiče mnoštvo drugih aurica. I svaka od njih ima svoj osećaj. Dok se sudaraju, prave mali crveni bljesak. I svaki taj bljesak pukne kao balon od sapunice. Kraj igre je ovde. One ostaju u stanju relativnog mirovanja dok ne izgube svoj osećaj.